Воскресенье, 19.11.2017, 14:25:13
ИСЦЕЛЕНИЕ ТРАВМ
ИСЦЕЉЕЊЕ ТРАУМА
HEALING TRAUMA
КАНАЛИСАЊА
НАЈНОВИЈЕ (31)
ДОПУЊЕНО (13)
КАНАЛИСАЊЕ МЕСЕЦА
ИЗДВАЈАМО (5)

Не хакујте текст. Нађите неки поштен посао. Ожените се.

У ПОТРАЗИ ЗА БУШМАНИМА IV

- АУСТРИЈА – други пут (13.06. - 25.06.'13)
Из Финске сам авионом депортован за Беч одакле сам пребачен у центар у Траискирхену где ми је наговештено да ћу ускоро бити депортован за Србију. Стога сам након 12 дана напустио цијентар и упутио се ка Словачкој јер представља најкраћу везу са Украјином и Русијом.

 

- СЛОВАЧКА - (27.06. - 15.08.'13)
Два дана ми је требало да стигнем до словачко-украјинске границе (Нижње Њемецке), међутим како су локални путеви ка Украјини били надзирани од стране граничне полиције, а шуме које воде ка граници закрчене плански сађеном драчом висине 2,5-3 метра кроз коју неможе да се провуче ни мачка нисам успио да илегално пређем границу са Украјином. Зато сам контактирао полицију на граничном прелазу и затражио азил у Словачкој. Након кратког испитивања у полицијској станици пребачен сам у азилантски центар у месту Хумене. У центру сам боравио 12 дана након чега сам затражио да прекинем азилантски поступак с обзиром да сам био изложен шиканирању и застрашивању од стране муслиманских расиста уз прећутно одобрење особља азила. Боравак у центру заменио сам боравком у депортационом затвору у месту Сечовце у коме сам провео сљедећих 35 дана.

Словаци су католици и од првог до задњег дана боравка у њиховој земљи полиција је потпуно отворено испољавала расизам према мени уз коментаре везано за рат у Југославији. Са тиме су почели на граници током подношења захтијева за азил са чиме су наставили и у затвору. С обзиром да је Словачка слијепо црево Европе број депортираца у затвору варирао је од 3-7 док се број особља затвора кретао од 30-40. По доласку у затвор од стране ИОМ-а понуђено ми је 140 евра кеша и 1440 по приспјећу у Србију за куповину техничких апарата, одјеће, плаћање здравствених услуга... (рачуне плаћа канцеларија ИОМ-а Србије) уколико пристанем на добровољни повратак што сам одбио (због страха од злостављања у Србији) и замолио их да ми помогну да отпутујем за Русију и тамо затражим азил. Нису ми изашли у сусрет тако да сам слиједећих 30 дана провео у затвору.

Полиција депортационог затвора у Сечовцу представља блажу верзију нацистичких јединица које су обезбјеђивале концентрационе логоре током Другог свјетског рата. Забранили су осталим затвореницима (Украјинци, Молдавци, Грузини) да се друже и разговарају са мном при чему су Грузинског криминалца задужили да ми забрани улазак у ТВ салу те сам вријеме проводио у својој соби медитирајући, каналишући пар текстова и учећи руски језик читајући старе бројеве листа „Аргументи и Факти“.

С обзиром да смо два пута дневно имали обавезан сат шетње или спортских активности почео сам са вјежбањем Tаи Чиа, али сам након недјељу дана престао јер је то удвостручило стјепен психо-емоционалне агресивности полицијаца (нарочито од стране Душана и грмаља од 2 метра и 150 килограма по имену Јан Полоцкy) ка мени сумњајући да је то нека тајна и смртоносна борилачка вештина :( (тако ми и треба кад' хоћу да тражим азил у Словачкој). Када су примјетили да им памтим имена извјезена на униформама заменили су их комплетом са којих се није могло прочитати име. 
Већ сам писао о томе да су у неким земљама многи муповци енергетски вампири-злостављачи с тим да злостављање немора бити физичке природе него група вампира-злостављача свакодневном мржњом усмјереној ка особи која неможе избјећи њихово присуство изазва код ње осећај јаког страха чиме јој пробијају ауручну опну и вампиришу животну енергију. Ово увек узрокује озбиљне психо-емоционалне и/или физичке поремећаје и болести, а може довјести и до њене смрти.

Током одласка на обедовање користили би прилику да ме као случајно нагазе, док би ме током самог обједа један или више њих посматрали док једем и поспрдно коментарисали у пола гласа. Особље кухиње више пута ми је рекло да не узимам хлеб, а када бих га ипак затражио добио бих једно-два парчета, док би остали добили уобичајена четири. Сви оброци трајали су између 5-7 минута плус 10 минута за цигарет паузу. Шест-седам пута у оброк ми је стављана нека хемикалија јаког медицинског мириса услијед чега би ми кожа на спољним странама листова ногу попримила текстуру као да је пластифицирана и осетио бих јак свраб. У задњу вечјеру пред одлазак из затвору ставили су толико хемикалије да сам њен задах у устима осјећао следећа два дана (мирис се не осјети одмах, него тек након извјесног вријемена када поједем пола или цио оброк). После извјесног вријемена све ово пиријавио сам социјалном раднику Мареку, али се он није превише узбуђивао због тога. Прије напуштања центра дали су ми рачун за храну који је износио 200 еура, иако су знали да немам новца да платим затровану затворску храну. Спавање је бесплатно.

У сваком случају сигуран сам да би полиграфско испитивање полицајаца и особља кухиње довело до њиховог хапшења због намерног угрожавања живота и здравља притвореника иако ми је јасно да то никога не интересује, јер у католичко-муслиманској расистичкој Европи живот једног Србина вриједи колико и живот једног Јевреја током Другог свјетског рата. Из Сечовца сам пребачен у мањи затвор надомак словачко-аустријске границе одакле сам након два дана предат аустријској полицији.


АУСТРИЈА – трећи пут (15.08. - 08.10.'13)
Аустријска полиција ме је превезла да центра у Траискирхену где сам обавио трећи интервју током кога ми је отворено стављено до знања да нећу добити азил и да ћу ускоро бити депортован за Србију. Зато сам пар дана након тога отишао до руског конзулата у Бечу како би се распитао за могућности добијања азила у Русији. У конзулату ми је рјечено да постоје двије могућности: да отпутујем у Русију и тамо затражим азил или да то урадим електронским путем са сајта председника Руске Федерације јер руски закон допуста ту могућност, што сам и учинио. Након пар дана поново сам отишао у конзулат како би их обавјестио да сам поднио захтев за азил приједседнику Путину при чему сам приједседничку канцеларију замолио да ми одговор достави на мејл њиховог конзулата у Бечу јер ми је електронска пошта стално хакована, а мејлови брисани.

Како није било шансе да у центар у Траискирхену стигнем на ручак прошетао сам Бечом покушавајући да пронађем нешто хране у кантама за отпатке што се показало као прилично тежак подухват јер аустријанци ријетко шта бацају. Елем када сам након сат вријемена једва успио да пронађем неколико бисквита сео сам у парк да се одморим и напокон ручам. Оно што је интересантно у читавој причи јесте да су ми се чим сам напустио руски конзулат накачили аустријски инспектори који су ме током „пријегледања“ канти за отпатке фотографисали, а за вријеме обједа у парку надзирале са оближњих клупа - двије дјевојке и „пензионер“ (њихова усмјереност ка мени спонтано ми је усмјерила пажњу ка њима јер је у енергетском смислу била довољно јака да сам малтене могао да је опипам).

Већ сам писао о томе да је католичко-муслиманска Европа расистичка од Букурешта до Стокхолма и да су вође Поретка изазвале и искористиле рат у Југославији и геноцид над Србима у Хрватској, Босни и Космету да мржњом према православцима уједине европске католике и муслимане и истовремено подигну степен фашизације Еуропе на ниво на коме се налазила 1939 године. Зато једини народ који еуропљани мрзе више од Срба јесу Руси (три пута су поразили својевремено најаче католичке агрјесорске државе: Пољску, Француску и Немачку, да би сада на реду била четврта католичка велесила -  Сједињене Америчке Државе) па сваки контак или наклоност према њима, мејл или хостинг сајта на руским серверима, текући рачун у руској банци, одлазак у руски конзулат, руски културни центар, продавницу руске хране... за последицу ће имати да вас аутоматски сматрају непријатељем и руским шпијуном. При повратку у центар на трамвајској станици један од инспектора физички је насрнуо на мене покушавајући да ме удари(!), али сам избегао његов ударац и наставио ка трамвају. Сјутрадан сам га сусрио у центру, међутим правио се да ме не познаје. Дан након тога пребачен сам у депортациони затвор у Бечу где сам провео скоро 40 дана.

Депортациони затвор је у смјештајном смислу касарнског типа (као уосталом и центар у Траискирхену), али је особље професионално и пристојно што није увек случај са особљем центра у Траискирхену. Тамо су упорно одбијали да ми служе вегански оброк и поред тога што сам имао одобрење и упут од стране љекара из центра због чега сам углавном био полугладан, док су они након сваког оброка просипали 15-20 литара/килограма хране. Разместили би ме у собу са најпроблематичнијим муслиманима који би намјерно галамили, урлали, лупали тешким прохромским вратима, држали упаљено свјетло до 2-3 сата ујутру (повечерје је у 22,00) како не бих могао да спавам због чега сам једном приликом био принуђен да изнесем мадрац и спавам у ходнику. Након низа жалби преместили су ме у собу са муслиманима који су били крајње дистанцирани, али нису правили проблема. Прошли пут након депортације из Словачке у собу су ми убацили хркача који се чује на 100 метара тако да опет нисам могао да спавам.

Када већ помињем муслимане с обзиром да је центар простран и лепо уређен редовно сам вежбао Таи Чи што је заинтересовало неке Авганистанце, али само први дан. Већ сјутрадан нико од њих није смио да ми се јави или ме погледа и то је било толико озбиљно да један од њих није смио од мене да прихвати лијек који му је био потријебан, јер су им у међувремену вође најстрожије забраниле да комуницирају са мном – увјек је то хоџа или неки од талибана који обавља његову улогу.

Алжирац-азилант полицијски цинкараош (на ормару који користи пише: Ramma Amunilah, број собе је 222) или алжирац- полицајац који глуми азиланта (и колико сам примјетио снабдијева муслимане травом и неким браонкасто-смоластим куглицама) и клемпави Сиријац почели су да ме узнемиравају и застрашују, међутим моја жалба полицији из центра није имала никаквог ефекта. Пре пребацивања у депортациони затвор у Бечу током службеног разговора инспектор из центра (плав, ошишан до главе на двојку, свјетлоплавих очију са зеницама пречника 1 милиметар) урлао је на мене (није му се свидјела моја притужба на муслимане – муслимани никада немогу бити криви јер представљају католичку пешадију у њиховом пројекту поробљавања свијета и уколико би одговарали због нечега изгубили би улогу коју имају) вичући како му је Срба преко главе и пријетио како ће ми намјестити да ме у затвору злостављају. Такав његов наступ толико је орасположио албанског преводиоца Беришу (некада је живјео у Бреженику у дјелу између Рајковића и Шошкића) да је отрчао до аутомата и частио га кафом (50 центи).

Када полиција из центра депортује некога тада ненајављено дођу по њега у собу негде око 6 изјутра пре него што се остали азиланти пробуде, дотјерају марицу до улазних врата спаваоне и превезу га до депортационог затвора у Бечу. Мени су пак дан раније обавјестили да се сјутра у 8 ујутру јавим у једну од канцеларија администрације гдје су ми рекли да ћу бити депортован за Србију, држали ме у притворској простороји до пред ручак, а онда ме са лисицама на рукама и у пратњи два полицајца прошетали преко читавог центра до собе по ствари, затим до марице како би обрадовали окупљене муслимане. Негде на пола пута до спаваоне придружио нам се помињани Ramma Amunilah започевши са полицајцима разговор о мени, а од читавог разговора разумио сам само једну увредљиву реч на коју су се полицајци насмејали.

Елем, у затвору сам добијао одговарајућу храну и однос према мени био је добар. Како је Беч пун косметских албанаца било их је и у депортационом затвору и осим двојице намргођено-злонамјерних остали су били коректни (чувари су им скренули пажњу да не праве проблеме). Заједнички боравак Срба и Албанаца у затвору непријатан је по обе стране, но како су наши контакти углавном били службене природе (албанци као и обично дијеле храну уз обавезно присуство дежурног полицајца) нисам имао проблема са њима.

Врло непријатељски према мени и улизички према албанцима пак била су два србијанца: „месар Слободан Петровић“ (право име Костић Младен – ради за аустријску полицију, вероватно за инспектора који ми је претио, мајстор визуализације и шампион играња шаха на слепо) који је за пар дана сплеткама све из собе окренуо против мене. Када је то достигло врхунац обавјестио сам чуваре и био је довољан само један поглед упућен ка њему па да се смири. Након неколико дана "депортован је за Србију".

Други је био црномагијаш Петровић Крста (шта је ово, све неки "Петровићи"...) и први дан након што се смјестио на кревет испод мога осетио сам озбиљну рану на нивоу Развојне Свести Душе, због чега сам се преместио на кревет у супротном дјелу собе. Око себе је ширио невјероватан осјећај тежине, свака реч му је звучала тако тешко као да се планина цијепа на пола, док сам ја осећао страх у његовом присуству. Као одговор на моју запитаност шта је узрок томе приказано ми је кратко виђење његове ауре (вероватно Емоционалне Ауре) – била је потпуно црна!

Након 40-ак дана проведених у затвору авионом сам депортован заједно са још једним србијанцем. Прије уласка у авион њему је исплаћено уобичајених 50 евра, али не и мени и на моје питање да ли и мени треба да исплате новац (за пријевоз до куће, храну... када стигнете у Београд) речима хладне мржње одговорено ми је: „Теби не“! уз неизговорено али скоро чујно: „Ти си Србин“!. Мој сапутник из Србије пак био је Ром. С обзиром да ја не правим разлику између Рома и Аустријанаца првом приликом када испросим нешто више новца послаћу им 50 евра.

Као и остали еуропљани и Аустријанци нас мрзе и презиру и то ће и даље остати тако, међутим неможе им се оспорити карактерност као врлина због које ће се трудити да буду коректни према свима, ал' изгледа да им понекад то не иде баш од руке…

Што се Албанаца тиче колико год да у затвору нисам имао проблема са њима немојте да вас то завара с обзиром да су врло непријатељски расположени према нама – и они и босански Туркеши. Негде током мог боравка у центру и затвору пресрели су једног Драгана на улици у Бечу са причом како би хтјели са њим да поразговарају о Косову, а када је он почео да се удаљава сустигли су га и ножем уболи у бутину. Другом приликом једну Снежану која ради као конобарица уболи су ножем у стомак. Колико сам успио да схватим из приче једног од затворских албанаца (морао је да ми се похвали) Албанци и босански Туркеши имају обичај да спопадају Српкиње које у Беч/Аустрију дођу саме без супруга/момка и да их упорним досађивањем приморају да се забављају са њима јер знају да их аустријска полиција неће заштити од њих. Оне које то одбију добију нож у стомак.
Пре три-четири године у Србији сам упознао девојку која ради у Аустрији а којој је један Туркеш направио дете и обоје их отерао. Тада сам мислио да је у питању обична животна прича са тужним завршетком, но сада видим да је у питању системско понашање муслимана према српкињама.С обзиром да се србијански Пекабејци баве злостављањем духовника умјесто да заједно са српским безбједњацима штите свој народ у земљи иностранству бојим се да ће се овакво расистичко- злочиначко понашање муслимана и даље наставити…


СРБИЈА - (08.10.'13)
Слијетање на Сурчински аеродром није ме испунило радошћу знајући да ће се злостављање и даље наставити. Након што је аеродромски службеник МУП-а завршио са узимањем мојих основних података и кратког упознавања са разлозима тражења азила рекао ми је нешто у стилу да ми се као депортирцу неможе обезбједити смештај, али могу добити неку врсту финансијске помоћи (било му је тешко то да изговори па је претходно „прогутао кнедлу“) што сам одбио отворено рекавши да не планирам да останем у Србији. Након тога ми је уручен позив да се јавим у МУП због подигнуте кривичне пријаве против мене и пуштен сам да слободно напустим аеродромску зграду.

Следећих неколико сати искористио сам да пронађем нешто хране да би се у вјечерњим сатима упутио ка бугарској граници. Прилично брзо стигао сам у Димитровград и у јутарњим сатим илегално прешао бугарску границу. Пар сати касније сусрео сам њихову граничну полицију и затражио азил у Бугарској.

 

БУГАРСКА (09.10. - 21.10.'13)
Ратови вођени између Србије и Бугарске удаљили су ова два народа, али могу рећи да ми је боравак у Бугарској остао у сјећању као једина светла тачка ЕУропе. Бугари су се прилично пријатељски понашали према мени и већ сјутрадан превезли ме у Софију у њихов азилантски центар. Међутим како је центар био претрпан и без слободног места (ниједан муслиман не би ме примо у собу) уз не баш сјајне услове боравка наредних 12 дана проведених у Софији спавао сам у парку.

Софија је класична социјалистичка пријестоницама у којој се по својој лепоти издваја шира област центра са владиним зградама, (осавремењеним) хотјелима, главном црквом, џамијом, извором лијековите топле воде (скоро врела, сумпораста и уљаста) од пре Другог светског рата, док су остали дјелови града прилично монотони што се архитектуре тиче. Има два велика и лијепа парка, главну улицу реновирану након приступања ЕУ, као и метро изграђен у истом периоду. Тада је и урјеђено и конзервирано археолошко налазиште откривено током копања метроа. Интересантно је да имају само један шопинг мол типа мола „Ушће“ (али много скромнији), 2-3 тржна центра и осим тога у граду нема ниједне продавнице иностраних брендова јер је просечна зарада 500 лева (250 евра) па је процјењено да би трошкови отварање продавнице били већи од могуће зараде. За тих 12 дана нисам примјетио ниједно активно градилиште у граду, чак ни изградњу или реновирање приватне куће. Изнајмљивање собе са кориштењем кухиње, купатила, интернета, ТВ-а, машине за веш... у строгом центру Софије месечно кошта 100 еура, у другим дјеловима града 60. Где год да одем обожавам да посетим зелене пијаце - у Софији је највећа "Женски пазар". Пијаце су добро снабдјевене и цијене су исте или нешто ниже него у Србији.
Еуропљани новопримљеним земљама обнове путну и железничку инфраструктуру, главну улицу у престоници и још понеки објекат од јавног значаја, поставе дечија игралишта у парковима са обавезно прихефтаном плочицом: "Donation of Europian Union", а све остало униште.

Где год да сам се кретао Бугари су се понашали добронамјерно према мени мада сам пар пута на пијаци запазио израз мрштења код продавачица када би препознале српски језик. Полиција је била невидљива и
врло коректна јер ми није правила проблема због прошње и спавања у парку. Повремено бих распитујући се о граду упознао неке од пролазника док сам у два случаја због репића, ранца и очигледног изгледа странца био ословљен од стране њих јер сам привлачио пажњу. Бугарски и српски су прилично слични језици мада та сличност може и да завара те да потпуно погрешно разумијете свог саговорника. Енглески ми је био од помоћи, али мислим да у барем два случаја нисам успио правилно да разумијем своје саговорнике. „Међународно Писмо“ је корак даље у превазилажењу језичког неразумијевања када су писма у питању, а што се говорног језика тиче имам идеју али то треба да одради тим стручњака. 

Уличне групе младих које изводе бугарску етно-музику на гајдама и неколико других инструмената звуче предивно и мислим да их вриједи преслушати на јутјубу.

Током тих 12 дана посетио сам и руску амбасаду у Софији у намјери да се информишем да ли је позитивно одговорено на моју молбу приједседнику Путину за добијање азила, но како нисам имао пасош као потврду идентитета нису ми могли помоћи, мада су ми рекли да то не раде ни у случајевима када посјетилац има своју путну исправу.

Читаву Бугарску границу "обезбјеђују" 4 тима од по 15 граничара с тим да немају улогу да било кога зауставе, већ да имигранте из Турске прихвате и спроведу до азилантског центра. Број азиланата у земљи је око 5.000 – углавном Сиријаца, али има африканаца и других, што код грађана изазва прилично незадовољство и забринутост. Прјетежно се окупљају у центру града код џамије и парку око ње, понекад се међусобно свађају и док сам боравио  у граду поломљеним грлићима флаша напали су и повриједили неколико бугарских Рома јер им смијета што су тамнопути, а уз то још и православци. Улицу која се налази преко пута џамије претворили су у исламску четврт, док је по наређењу Брисела бугарски парламент донио одлуку да се азилантима дозволи да у своје власништво могу куповати и поседовати земљу у Бугарској (тако су ми рекли неки Бугари, незнам да ли је тачно).
Чињеница је да када војска напусти границу држава губи суверенитет.

Један од возача које сам стопирао пожалио ми се да након завршене средње школе 90% средњошколаца напуста земљу и одлазе у неку од држава ЕУропе. Колики је број факултетско образованих који напустају земљу незнам, али је вјероватно такође висок. Бугарска има 8 милиона становника и до сада је напустило чак 3 милиона при чему је од тог броја највише бугарских Рома. У земљу су ушли њемачки, француски, белгијски... ланци супермаркета, али има доста и бугарских продавница. Некада су били појам у производњи воћа и поврћа и велики извозник истих, док су сада већина плантажа и пољопривредних комбината уништени како не би правили конкуренцију еуропским.

У суштини Бугари су разочарани ЕУропом, осећају се превареним и увученим у замку из које неће успјети да се извуку и постало им је јасно да у блиској будућности може бити угрожен опстанак њиховог народа и државе.

Како се није нашао нико ко би ме прихватио и помогао да се снађем у Софији напустио сам Бугарску упутивши се ка Грчкој. Поред Словачке (у два случаја) Бугарска је једина земља ЕУропе у којој ће вам неко стати те сам се чак четири пута превезао аутостопом и захваљујући томе прилично брзо стигао надомак бугарско-грчке границе.

      МАПА ПУТА

 1.  24.01.2011 Црна Гора (подношење молбе за азил влади Црне Горе)
 2.  06.11.- 07.12.2011 Црна Гора (усмени негативан одговор на молбу и мјесец дана боравка у Подгорици)
 3.  08.12.2011 Српска Босна и Херцеговина - Требиње (пропутовање)
 4.   09. - 14.12.2011 Хрватска - пропутовање (хапшење и депортација за Србију)
 5.  09.01.- 09.05.2012 Румунија (негатив и депортација за Србију)
 6.  12. - 14.05.2012 Будимпешта (пропутовање)
 7.  14.05. - 29.07.2012 Аустрија - први пут (напустио због застрашивања од стране муслиманских азиланата)
 8.  30.08.2012 Швајцарска (не примају азиланте из Србије)
 9.  30.08. - 05.09.2012 Италија (негатив и забрана 5 година за читаву ЕУ)
10.  06.09. - 28.10.2012 Француска (прекинута процеура - закаснио сам један дан на интервју (пермутовао датуме)
11.  30.10. - 28.11.2012 Шпанија (прекинута процедура због непрофесиналног понашања особља канцеларије за азил
)
12.  29.11. - 03.12.2012 (Француска - Montpellier притвор)
13.  04. - 24.14.2012 Houthalen-Helchteren (напустио због застрашивања од стране муслиманских азиланата)
14.  24. - 25.12.2012 Холандија (пропутовање)
15.  25.12.2012 Немачка (пропутовање)
16.  26.12.2012 - 11.03.2013 Данска (напустио због застрашивања од стране муслиманских азиланата)
17.  11.03. - 18.04.2013 Шведска (напустио због застрашивања од стране муслиманских азиланата)
18.  18.04. - 13.06.2013 Финска (негатив и депортација за Аустрију)
19.  13.06. - 25.06.2013 Аустрија - други пут (напустио због најављене депортације и застрашивања од стране муслиманских азиланата)
20.  27.06. - 15.08.2013 Словачка (прекинуо процедуру због застрашивања од стране муслиманских азиланата, депортован за Аустрију)
21.  15.08. - 08.10.2013 Аустрија - трећи пут (негатив, застрашиван од стране муслиманских азиланата, депортован за Србију)
22.  09.20. - 21.10.2013 Бугарска (нисам поднео захтев за азил)
23.  21.10.2013-28.04.2014 Грчка (негатив и депортација за Србију)


Сви текстови са сајта без икаквих измена и скраћивања могу бити штампани и објављивани у приватне и комерцијалне сврхе, у земљи и иностранству, од стране свих који то желе. Издавачка права су бесплатна, уз претходан договор везано за избор, опрему и ауторизацију текстова

14 децембар 14 године ере Водолије - азилантски центар Грбе надомак Спужа/Црна Гора

ЗАУСТАВИМО ГЕНОЦИД
СЛОБОДЊАЦИ
ВИДЕИ (9)
ИСКРИЦЕ
Друзья сайта
  • Официальный блог
  • Сообщество uCoz
  • FAQ по системе
  • Инструкции для uCoz
  • Copyright MyCorp © 2017

    Бесплатный конструктор сайтов - uCoz