Четверг, 21.09.2017, 08:47:09
ИСЦЕЛЕНИЕ ТРАВМ
ИСЦЕЉЕЊЕ ТРАУМА
HEALING TRAUMA
КАНАЛИСАЊА
НАЈНОВИЈЕ (31)
ДОПУЊЕНО (13)
КАНАЛИСАЊЕ МЕСЕЦА
ИЗДВАЈАМО (5)
У потрази за Бушманима III

Из Рима сам отпутовао за Француску, преспавао у Кану (на плажи, наравно), ујутру се вратио у Ницу и затражио политички азил. Молба ми је прихваћена и речено ми је да за месец дана поново дођем на разговор, док ми је након неких 10-12 дана издата привремена дозвола за боравак у Француској.

У Француској се подносиоцима молбе за азил не обезбеђује смештај и исхрана док се њихова молба разматра (30-ак дана) већ тек ако се прихвати, док се у међувремену упућују у центре за смештај бескућника. У том центру боравио сам 3-4 дана да бих га напустио након што сам сазнао да је у питању Каритасов центар, али и због тога што је пун примитивних и злонамерних муслимана при чему је један од њих почео да се жали како му је нестао мобилни чим је Србин дошао у центар. С обзиром да је био септембар време је и даље било пријатно, те ми боравак на улици није представљао проблем.

Ница је фин град од неких пола милиона становника са још толико туриста током главне сезоне и као код осталих приморских градова стари град чини њен најпосећенији део, али је и новоизграђени део Нице такође леп. Плажа је са крупним шљунком и прилично стрмим прилазом мору, за разлику од канске која је од ситног песка. Кан је много мање место од Нице са доста луксузних бутика дуж Кроазете.

У Ници сам се хранио као и у Београду - из контејнера, али и уз нешто мало испрошеног новца. Просјака има доста и то углавном румунских Рома, Пољака и Чеха. Интересанто је да су инспектори пар пута били агресивни према мени из потпуно истог разлога као и београдски: не због прошње, већ због слике формата 12x15 сантиметара из текста "Исцељујуће каналисање на даљину" са адресом сајта на њој. Пар пута су ми љутито сугерисали да је уклоним, а једна инспекторка је и шутнула због чега сам следећих 200 метара ишао за њом прозивајући је пред пијацом пуном људи.
Очигледно је да се попут србијанских црномагијаша-попова и њихови црномагијаши-фратри плаше духовности и исцељења. Зато сам слику оштампао и пластифицирао у А4 формату, након чега су ме оставили на миру.

Једном приликом док сам боравио у градској библиотеци искористили су кратку олују због које су се купачи разбежали са плаже и из ранца ми украли све папире  које сам носио са собом (двадесетак записаних каналисања, скице иновација неколико ветро-генератора и три узорка полиаморфне длаке јединственог облика ишчупаних из подколенице док сам још боравио у Београду) мислећи да ће у њима наћи "нешто". Сва срећа да сам документа везана за азил понео са собом у малој торбици за преко рамена као да сам предосетио шта ће се десити.

Како су ми се патике услед ношења распале, на картону сам на француском написао да ми је потребан полован пар патика након чега ме је власница једног од локала из тржног центра у чијој близини сам просио позвала да у оближњој радњи изаберем патике од 30-ак евра. Хвала.

Иначе Ница је пуна инспектора и некако ми се највише свидела Chloe јер је млада, паметна и културна, a надам се да ће упоредо са полицијском успешну каријеру направити и у денс-групи.

Молба за азил ми је одбијена јер сам на разговор дошао дан након заказаног рока (пермутовао сам датуме), па сам након 45 дана боравка напустио Ницу.

За разлику од Нице Париз је у то време био прилично хладан са повременом кишом. Шверцовање у метроу је могуће, мада сам град углавном обилазио пешице. Ајфелов торањ на ТВ-у изгледа попут гомила гвожђурије, док уживо оставља леп утисак. Чак и у данашње време када смо се нагледали свега и свачега делује импозанто и лепо, нарочито током ноћи када се дуж торња упале светла и ротирајући рефлектор на врху.

Обишао сам и Лувр, тачније део испод стаклене пирамиде који је уствари велики подземни хол са сувенирницама, књижаром, кафетеријом... одакле се подземним пролазима одлази ка одређеним музејским поставкама. С обзиром да сам без новца изложбе нисам посетио (цена ситница: 20-25 евра), jер је прва субота у месецу када је приступ свим изложбама слободан већ прошла.

Посетио сам и Монт Март са гомилом углавном старијих сликара, Пигал са Мулен Ружом као заштиним знаком, делове Париза са обе обале Сене и многе друге делове града. Све у свему Париз има шарм и вреди га посетити.

Препун је просјака, углавном румунских Рома који држе све стратешки важне позиције за прошњу, мада на просјаке у Паризу ретко ко да и обраћа пажњу. Један дан просио сам испред универзитета Сорбона и ако се то рачуна у образовање, молим надлежне да прибележе. Новца је било тек коликo за храну, а највећи прилог од 10 евра приложио је млади инспектор у цивилу.

Након недељу дана боравка напустио сам Париз упутивши се ка Каталонији, где сам у Барселони затражио азил. У Каталонији је азилантски систем исти као и у Француској, осим што смештај за бескућнике држи социјална служба. У питању је чисто и пристојно место у стилу војничких спаваона, a муслимани ми нису правили већих проблема осим што су ме једном приликом накратко провоцирали причом о председнику Милошевићу и украли једну од књига које сам узео из библиотеке. Месец дана до заказаног интервјуа утрошио сам обизлазећи град.

Барселона је метропола на мору којој је туризам најважнија привредна грана, при чему Мадрид годишње на порез Каталонији узме невероватнe количине новца што је поред културне дискриминације каталонског језика и историје, главни разлог захтева за независност од  Шпаније. У међувремену сам похађао бесплатан курс каталонског језика за странце и домаће, јер већина њих говори само шпански,тј. кастиљански језик. У разреду сам био најстарији од ђака који су били љубазни према мени, али су ме сматрали приглупим јер сам слабије знао каталонски од њих. Е па за три часа курса још нико није научио страни језик, нарочито не док предавач каталонски језик објашњава искључиво на шпанском.

У то време било је доста уличних протеста због лоше економске ситуације не само у Каталонији, већ и у Шпанији, па је полиција - чини ми се без правог разлога, тукла демонстранте. Интересантно је да имају невероватно јак покрет социјалиста и када је заказан генерални штрајк у читавој земљи, тог дана у Барселони буквално ништа није радило. Шта ћете, они не пеку прасиће ко неки социјалисти и помало надреално деловала ми је жена која стојећи иза уличног штанда са пропагандним партијским материјалом мегафоном позива пролазнике у стилу: "Другови и другарице, ови израбљивачки капиталисти...". Ко Москва 1917 године.

Рекох већ да им је социјална служба изузетно јака и има интервентне јединице чији су припадници у одговарајућим униформама, са моторолама и набуџеним џиповима, али не туку гладне 50-годишње раднице ко београдска интервентна, већ им носе храну, одећу, лекове, одвозе до старачких домова или пружају неку другу врсту хитне социјалне помоћи.

Цене у граду су ниже у односу на цене у другим градовима Европе, али и плате. Има доста кинеских и индијских радњи, али и огроман број сувенирница. Шверцовање у бусу и метроу је немогуће и ако немате бајс преостаје вам пешачење.

Барселона је сва у духу Гаудија и његове Саграда Фамилије, парка Гуел, 3-4 зграде отворене за посетиоце које је он стилски урадио, музеја посвећеног њему и слично. Интересантно je како креативност једног човека може да обележи читав један град. Наравно да Барселона није само Гауди већ је ту Национални музеј, градска арена претворена у тржни центар, предивне плаже, тржни ценар у луци, корзо ла Рамбла, музеј фудбалског клуба "Барселона" и још много тога. Током октобра док сам боравио у граду био је пристојан број туриста, а како је током летње сезоне могу само да замислим.

Где год да одем обавезно обиђем пијаце које су у Барселони покривене или у халама, пуне су воћа и поврћа, али и остале хране. Паеља, шунка  и сангрија симбол су Каталоније.

У међувремену сам обавио разговор са правником и социјалним радником уз помоћ преводиоца за српски језик која се представила као Македонка, мада ми је на основу неких делова њене приче пре деловала као Бугарка. Читаво време према мени је била емоционално агресивна и увредљиво некултурна због чега сам прво мејлом, а на дан интервјуа и лично замолио да се он обави без преводиоца (што је изненадило па је обавила кратак телефонски разговор),  јер је моје знање енглеског довољно добро да сам изложим свој случај. Међутим то ми је на помало груб начин одбијено уз понуду да прихватим преводиоца или одбијем интервју, што сам и учинио. Барселону и Каталонију напустио сам сутрадан упутивши се ка Белгији.

При поновном уласку у Француску провео сам четири дана у притвору граничног места Монтпелиер (због уласка без визе), али након бриљантне одбране додељеног ми адвоката (ништа нисам разумео, али се видело да ме je нахвалио) пуштен сам на слободу.

Након доласка у Брисел затражио сам политички азил, одакле сам упућен у азилантски центар Хелтерн-Хехтелерн. У центру је било доста албанаца са Косова, али и пар наших Рома који су цинкарили за њих. С обзиром да су ми цимери у соби били афричко-арапски муслимани те да су након почетног уздржавања почели да ми прете како ће ме пребити, због ноншалатног односа особља кампа према томе ("Проблем би био да сте га пребили, претње се не рачунају") напустио сам Белгију упутивши се ка Холандији.

По доласку у Холандију вече сам провео у Ајндховену, сазнао да је њихов азилантски центар затворен, љубазно одбио понуду једне евангелистичке цркве у виду смештаја и правне заштите у њиховом објекту са групом других азиланата, али прихватио лични дар њиховог социјалног радника у виду возне карте до Амстердама и нешто новца за храну, јер му је било важно да ми на неки начин помогне.

Бора Чорба није лагао за Амстердам где сe на паркинзима (с обзиром да је била зима) налазе хиљаде и хиљаде бицикала. У Италији, Француској и Каталонији углавном се возе веспе, док је у осталом делу Европе бицикл закон. Амстердам је туристима интересантан  због сувенирница у којимa између осталих поклона можете купити све врсте лаких дрога, али и кафића са миндерлуцима у излогу где уз музику са ајфона заваљенe на јастуцима муштерије "пушу дрогу".

Како је због Божића администрација центра за азиланте следећа три дана била затворена, да не бих безвезе глуварио по граду напустио сам Амстердам упутивши се ка Данској.

Немачку сам само пропутовао и не помишљајући да затражим азил знајући колико нас Немци мрзе. Након два дана путовања и 40 километара пешачења стигао сам у полицијску станицу једног данског града затраживши азил. Одатле сам упућен у Сандхолм центар надомак Копенхагена који je сабирни центар за азиланте, одакле се након извесног времена упућују у друге центре широм земље. У центру има свакаквих азиланата, а два месеца пре него што сам стигао била је рација са преко 100 полицијаца током које је ухапшено 38 азиланата због разних облика криминала. У питању су били муслимани.

У центру сам у прво време комуницирао са муслиманима из арапских и афричких земаља јер ми је најнормалније да разговарам са људима са којим живим у центру без обзира на то ко су (јер свакога у старту доживљавам као доброг док не докаже супротно), али сам након извесног времена престао када сам приметио да им је изузетно тешко да контролишу мржњу коју осећају према једном Србину. Муслимани из Турске Босне и Косова јесу зли, али су арапскo-афрички и поред образовања и опште културе класични муслимански фанатици.

У центру је било доста Албанаца са Косова, Муслимана из Турске Босне, војвођанских Рома и двоје бањалучких Босанаца (Српскa Боснa и Херцеговина) који су према мени били прилично агресивни и злонамерни - Весна са сином Дадом и крупан тип који би током кратког разговора са мном просто исијавао мржњу. Пред одлазак сам схватио да су им контролори Албанци са Косова који се за учињену услугу увек захвале са нешто новца.

Роми су такође били прилично непријатни, помињао сам их у претходном посту. Два пута сам мењао собу због Чечена кога су ми стално убацивали за цимера, а који је оперативн црни маг иако нема више од 26 година. Током једне од ко зна колико молитви над Кураном које je обављао током дана, осетио сам тако јак и изненадан енергетски удар да су ми моментално кренуле сузе на очи. Уколико нисте прочитали текст "Религије и Демони" одвојите мало времена за то.

Након два месеца боравка у Санхолму пребачен сам у Аудерод, но како се прича са Чеченима и Ромима поновила, напустио сам Данску упутивши се ка Шведској.

По доласку у Стокхолм пријавио сам се имиграционом центру, одакле сам упућен у хотел за азиланте у коме сам боравио следећих 10-ак дана, након чега сам добио трансфер у Vingaker и смештај у двокреветној соби трособног стана за азиланте. За цимера су ми одредили Муслимана из Турске Босне који је према мени у старту заузео увредљиво-претећи став и у питању је Камерић Санел из Калесије код Тузле који у Шведској као избеглица борави дуже од годину дана. Како не би имали проблема, обавестио сам о томе имиграциону администрацију са молбом да нас раздвоји, но они су га само преместили у другу собу истог стана. С обзиром да сада није могао директно, наставио је са провокацијама преко свог цимера Грузијца (Ubilava Malkhuz) који је вероватно и сам муслиман, јер није успевао да сакрије мржњу коју осећа према мени, a нарочито га је интересовало да ли сам учествовао у рату у Југославији. Иако сам сматрао да приче о рату нису добра подлога за заједнички живот азиланата из непријатељских земаља, како је био упоран обрадовао сам га вешћу да сам учествовао у рату у Југославији поделивши њему и осталим сустанарима адресу сајта како би детаљно могли да се упознају са мојим животним путем.

Како нам је кухиња била заједничка, већ након недељу дана приметио сам да ми је храна коју сам користио – нарочито уље, отварано и померано и да су ми се некако истовремено телесни мириси (који због веганске исхране готово и да не постоје) знатно појачали и постали непријатни, док се након повратка из оближње библиотеке или куповине у соби осећао интензиван непријатан мирис кога није било пре него што бих је напустио.

С обзиром да нико нормалан на дуже стазе неможе опстати у присуству муслиманског примитивизма и зла - а како је све ово рађено уз благослов Швеђана, напустио сам Шведску упутивши се ка Финској.

У Финску сам стигао прилично брзо упутивши се ка руској граници у близини места Kuusamo, при чему сам од Кусама до граничног прелаза са Русијом пешачио читаво вече (40 километара) да бих пред гранични прелаз стигао изјутра око 6.00 часова. Како сам био преморен од ноћног пешачења, неспавања и глади, те с обзиром да сам био у кинеским старкама, покушај илеганог преласка преко недођије кроз снег до колена није био реална опција, јер не бих одмакао даље од 300 метара. Зато сам сачекао да се отвори гранични прелаз сматрајући да ће се наћи правни оквир да ми се омогући улазак у Русију. Но речено ми је да са идентификационом азилантском картом – без пасоша и визе (србијански пасош сам поцепао док сам боравио у Италији плашећи се да ће ме Италијани депортовати у Србију) немогу ући у Русији, већ да једино могу затражити политички азил у Финској, што сам и учинио. Док се чекалo доношење одлукe о додели азила боравио сам у притвору града Кусамо, да бих након негативне одлуке о азилу авионом био пребачен у депортацони затвор Metsälä надомак Хелсинкија.

Депортациони затвор је пријатно место типа друштвеног клуба са *** у коме је корисницима на располагању библиотека са књигама на 15-ак језика, две ТВ-собе, теретана, сто за стони тенис, стони фудбал и два рачунара са приступом интернету. Собе су двокреветне, храна укусна и обилна са обавезним чајем, кафом и соковима (на разблаживање) током и након оброка, док нас је недељно следовало по 14 евра за куповину цигарета, слаткиша или сокова из аутомата.

Након месец дана боравка у Метцали авионом сам депортован у Аустрију, јер је то прва шенгеска земља у којој сам затражио азил. У Аустрији ми је (аутоматски) други захтев за азил такође аутоматски одбијен, након чега сам се поново упутио ка Русији.

Пар кратких закључака са азилантског Тур-д-Јуроп:

-     -  У ЕУропи Србе и Србијанце (не праве разлику међу нама) сви мрзе, а добро је знати да ЕУропа више није (питање је да ли је икада и била) мултикултурално друштво, већ католичко-муслиманска империја у којој су муслимани заштићени од било какве критике због примитивизма, расизма, силовања, робовласништва, криминала, злочина... ЕУропљани се у ЕУропи не друже са муслиманима, али то није ни битно јер су геноцидом над Србима потврдили своје савезништво где ће муслимани света за њих одрадити оно што католици директно не могу – извршити геноцид над њиховим вековним противницима православцима, након чега ће богатства православних земаља - нарочито Русије, која су сателитски већ снимљена и подељена међу католичким државама, напокон бити њихова.                                   . 

-    - Иако немају грижу савести (јер немају везу с Душом), ЕУропски католици и те како знају да се увреде уколико им директно или индиректно поменете да су расисти, пљачкаши, злочинци и лажови – што значи да и даље трпе јак утицај Емоционалног Ега. Ја сам то отворено рекао двојици провокатора-затвореника из Метцале, након чега су затворски социјални радници почели да се мрште на мене. А иначе сам овако матор са подужом косом и блесасто-наивним очима у старту симпатичан већем делу ЕУропске популације, нарочито женском. А ја запео да говорим Истину...

-    - Азилантски центри су веома опасна места за живот, нарочито у Данској (и како сам чуо Немачкој) не само за Србе и Србијанце већ и за остале народе, док припадници поменута два народа у камповима преживљавају отворено пљујући по Србима и Србијанцима, председнику Милошевићу и свему што подсећа на њих. Добро је знати да је 95% азиланата спремно на сваку врсту подлости како би се додворили азилантским властима, јер азилантски пут је једносмерна улица.

Као што сам раније већ писао, ЕУропа је (попут САД-a) овом приликом нацификована на мек начин и у њој буквално влада прикривен систем расне сегреграције који је највише изражен у Шведској, Данској, Аустрији, Италији, Немачкој..., а некако најмање у Француској. Француска ми је уједно и најчуднија, јер је једина Европска земља која има потенцијал за остварење Слободе и Једнакости својих грађана без обзира на расу, нацију...(не бих да помињем Братство, јер нам је пресело у бившој Југославији) па зато и чуди што је ушла у заједницу са претходно поменутим земљама.

-   -  Незнам да ли је за хвалу, али сам сазнао да ми је Гестапо доделио „црвену заставицу", што значи да када убаце моје отиске у Eurodac систем црвена лампица на којој пише „DANGER" почне да трепери истичући како треба обратити пажњу на особу са слике, тј. на мене. Ето шта се дешава кад говорите Истину и сасвим је разумљива дилема данашњих родитеља да ли да своје основце када их ухвате у лажи критикују или похвале?

Као Србину или Србијанцу чак и без додељене лампице „DANGER" од стране полиције ЕУропских земаља бићете третирани као потенцијални криминалац/терориста за разлику од финих и културних муслимана из робовласничко-расистичких држава са одговарајућим васпитањем и погледом на свет.

У Милану ми је рецимо инспекторка ташну отворену за крађу набијала под нос да ми је дошло да јој кажем: „Ама доста бре жено, нисам дошо‘ да крадем, ја сам политички зглајзн'о". У Ници сам у трамвај ушао само једном и никад више, јер ме је инспектор који по трамвајима лови џепароше одмах маркирао као потенцијалног прекршиоца закона чак иако нисам носио мајицу на којој пише: „За краља и Oтаџбину" (мада кад боље размислим можда су им пекабејци јавили за ону чоколаду и новчаник... издајице су то).
У Барселони су пак инспектори много образованији, јер су одмах провалили да сам фини господин који испашта због подужег језика, док ме је у Стокхолмсој библиотеци („Молим вас брзо дођите, ево га још један Србин") локални Гестапо-агент читав сат смарао покушавајући да одгонетне да ли сам Србин-терориста или сам пак Руски-шпијун који се лажно представља као Србин, тј. Црногорац... овај... (током подношења захтева за азил увек се представим онако како је и ред: етничка припадност-Црногорац, 
националност-Србин, држављанство-србијанско).

ЗАУСТАВИМО ГЕНОЦИД
СЛОБОДЊАЦИ
ВИДЕИ (9)
ИСКРИЦЕ
Друзья сайта
  • Официальный блог
  • Сообщество uCoz
  • FAQ по системе
  • Инструкции для uCoz
  • Copyright MyCorp © 2017

    Бесплатный конструктор сайтов - uCoz