Четверг, 27.07.2017, 14:50:10
ИСЦЕЛЕНИЕ ТРАВМ
ИСЦЕЉЕЊЕ ТРАУМА
HEALING TRAUMA
КАНАЛИСАЊА
НАЈНОВИЈЕ (31)
ДОПУЊЕНО (13)
КАНАЛИСАЊЕ МЕСЕЦА
ИЗДВАЈАМО (5)

 

У потрази за Бушманима

Након мjесец дана проведених у Подгорици, од стране полиције наређено ми је протјеривање из Црне Горе (медитација и исцјељење су страни њиховој средини а можда сам и србијански шпијун), па ми је преостало да сјутра ујутру кренем у потрагу за Бушманима. Наиме, колико сам упознат, у питању је народ који вуче корјене из далеке прошлости, што им је помогло да досегну основни цивилизацијски ниво – слободу говора, владавину права, равноправност полова и изнад свега, неотуђиво право сваке особе да себе испољи у складу са сопственим интересовањима и талентима.

Признаћете, толико другачије од стања свjести које влада међу балканским племенима.

Додуше, нисам баш сигуран гдје Бушмани живе – у Европи, Азији, Јужној Америци или можда Аустралији, али потрудит ћу се да их пронађем. Овдје сам се распитивао за њихову амбасаду, али је изгледа немају.

Ма, нема везе, наћи ћу ја моје Бушмане.

* * *

ПОКУШАЈ ПРВИ: ПРЕКО ХРВАТСКЕ – НЕУСПЕО
08. децембра кренуо сам пешице (а чиме би друго) ка Никшићу, да би један део пута до Никшића, прешао аустопом. Сат касније – код Вуковог моста, стопирао сам камион (стао Турчин, ко би други) и са њиме се пребацио до Требиња. У Требињу сам преспавао (хаустор), да би ујутро кренуо путем који води ка Дубровнику, где сам последњи део пута прешао аутостопом. Међутим, са прелаза Бргат враћен сам јер наводно нисам имао довољно новца (додуше, имао сам само 70 центи). Стога сам увече из Републике Српске преко ливаде прешао у Хрватску, са намером да нађем Бушмане из уводног текста. После 4-5 сати пешачења изашао сам с друге стране Дубровника, након чега сам наставио кретање што пешке, што аутостопом, дуж Јадранске магистрале.

Током стопирања, када би му људи стали, одмах бих се представио ("Добар дан, ја сам Оливер Поповић, из Београда сам и путујем без новца за Аустрију”) и замолио да ме превезу известан део пута. Реакције на београдски акценат кретале су се од пријатне зачуђености (додуше, тек двапут), преко прикривене нелагоде, до потиснуте љутње, међутим, нико ме није избацио из аута, већ су се према мени опходили културно, при чему сам два пут добио и донације у новцу. Осим прве ноћи када сам преспавао у Требињу, остала четири дана непрестано сам се пешачио дан-ноћ, при чему сам ноћу спавао тек два пута по сат, сат ипо. Рута се угрубо кретала правцем: Подгорица, Никшић, Требиње, Дубровник, Плоче, Макарска, Сплит, Загреб, да би петог дана на пола пута између Загреба и Самобора био заустављен од стране полиције, док сам се кретао ауто-путем ка Марибору.

У полицији сам два пута дао изјаву како сам ушао у Хрватску ("Преко ливаде”), где сам кренуо ("У Аустрију”) и зашто ("Јер ме у Србији попови, муповци и режимлије већ две године злостављају зато што сам их критиковао по форумима, док ми истовремено бране да се бавим духовношћу”). Након 24 часа задржавања, 13-ог децембра депортован сам у Србију (не у Републику Српску, одакле сам ушао), са забраном уласка у Хрватску следећих годину дана.

Па, овај пут нисам успео да пронађем моје Бушмане, но, када се мало опоравим од пута (за пет дана смршао сам 10-12 килограма), покушаћу поново.

.

22. јун 2012

ПОКУШАЈ ДРУГИ: ПРЕКО РУМУНИЈЕ – НЕУСПЕО

С обзиром да нисам успео да просећи скупим новац за одлазак из Србије, преко фејсбука сам молбу упутио неколицини јавних личности под уобичајеним условима – да ћу им позајмицу вратити чим ми се укаже прва прилика. Међутим одговор нисам добио, па ми је једино било преостало да Србију напустим пешице. То сам и учинио 10. јануара, три дана након новогодишњо-рођенданске туре затвора. С обзиром на превозно средство, избор дестинација ми је био знатно сужен, па сам се вођен провереним информацијама добијеним од стране професионалних азиланата-цимера из затвора, попут многих, запутио у правцу Румуније.

До Зрењанима сам се пребацио пешке-стопом, док сам преосталих 60-ак километара препешачио за 10-12 сати хода. Границу сам прешао преко ливаде и без докумената у реону села Жимболиа (Jimbolia), одакле сам стопирао ауто и пребацио се до 40 км удаљеног града Sannicolau, отишао у полицијску станицу и затражио азил. Из станице су позвали пограничну полицију која ме је пребацила у њихов центар на утврђивање идентитета. Како се у мени током двогодишњег злостављања накупила огромна количина подсвесног страха од режимске полиције и затвора, да ме исти дан не би депортовали назад у Србију, представио сам се као Николић Владимир. Телефонском провером са Београдом утврђено је да Николић Владимир не постоји, што је толико разбеснело инспектора Olivia (гле среће, мој румунски имењак) да ме је ухватио за грло с намером да ме придави, док је другом приликом замахнуо на ударац, у последњем моменту сетивши се да у Европи илегалце-лажове не туку.

Одатле сам пребачен у сабирни центар за азиланте у Темишвару, сматрајући да ће након узимања отисака и разговора са професионално обученим особљем мој идентитет бити утврђен, а разлози лажног представљања схваћени. Швеђани би схватили, али не и румуни, јер су у питању агресивни колерици, па сам у кампу био једина особа која до првог полумесечног џепарца (108 леја месечно) повремено није добијала готова јела, јер у румунским азилима храна није обезбеђена, већ само употреба кухиње. Но, то ми није представљало проблем (мхххххм… опет контејнери) па сам себи – али и некима без новца, обезбедио пристојну исхрану.

Након 17 дана проведених у Темишвару, са групом азиланата пребачен сам у 800 км удаљен Галаци (Galati), на тромеђи Румуније, Молдавије и Украјине, где сам након 27 дана проведених у Румунији обавио први званичан разговор, током кога сам се представио правим именом и презименом, објаснио разлоге лажног представљања и извинуо. Камп у Галацију организован је по систему Голог Отока, где стари азиланти имају улогу провокатора/цинкароша/злостављача чиме након 18 месеци обезбеђују себи азил. У кампу је било 115 муслимана, неколико хиндуса, два назови-хришћанина и ја. Како већина њих нису добијали новац од куће – већ су живели од месечног џепарца (довољан за 5-7 дана нормалне исхране), у кампу је владало велико незадовољство ("Fuck Romania”), свађе су биле честе, а било је и туча.

Ја сам пак проблем исхране решио лако – снабдевао сам се воћем и поврћем из пијачних контејнера спремајући тако укусна и развноврсна јела, да је то изазвало завист осталих азиланата (ако их не понудиш увреде се, ако их понудиш (што сам чинио) одбију те јер им је забрањено да узимају храну од неверника. Једини изузетак је уколико неки од главних мангупа без куцања упадне у собу са намером да те дресира и гласом типа: "Је ли рајо, има ли шта да се једе”! затражи храну. Не, од мене је ниje добиo).

Бити Србин међу 115 муслимана приспелих из Алжира, Пакистана, Сауди Арабије, Туниса, Марока, Сомалије, Бангладеша… и ко зна све одакле, угодно је колико и бити лане међу вуковима, значи, само је питање времена када ће кренути на вас, јер би Гестапо за три месеца и од Црвенкапице направио злочинца ("Сироти вук”), а камоли од грешних Срба током протеклих 20 година. Како то да Румуни нису успели да запамте барем једно зло које су католици и муслимани направили Србима, незнам, али је чињеница да нису.
Елем, како је време протицало, тако су 25-годишњи муслимански дечаци давали себи за право да ми одређују шта смем, а шта не смем да радим: да храну не смем да спремам сам, већ са осталих 4-5 цимера (они не једу свињетину, ја ништа животињског порекла), да морам да се рукујем са свима – иако сам им објаснио разлоге неруковања (ово је нарочито љутило Пакистанце, па су вероватно због неруковања својевремено и започели рат са хиндусима), да не смем стално да ходам у ципелама (немам паре за папуче) јер из неког разлога њих то љути (муслимани могу), да сваки дан морам барем два сата да губим спремајући оне полуживе и неукусне тортиље на које су толико поносни, јер у супротном то значи да их мрзим, да током припреме хране не смем стално да је надзирем и мешам, јер их из неког разлога то љути (муслимани могу), да не смем да се осамљујем и медитирам јер у исламу 24 сата дневно сви заједно раде све  (а вероватно и Алах мрзи медитанте), да на званични поздрав у кампу "Селам Алејкум” морам да одговорим са"Алејкум Селам”(хе, хе… мене су нашли)… и још гомиле других глупости којих би се постидела већина осмака у Србији. Но, то је ислам примитивно, расистичко и тоталитарно друштво без права на слободан и индивидуалан живот.

Зато се у кампу живело по шеријатским законима: пет пута дневно позивано је на молитву (акустични ходници па одјекује ко’ да хоџа користи разглас од 1000 w), док су неверници (ја и двојица назови-хришћана) подучавана лепотама ислама: предностима четвороженства, предностима секса/брака са 15-годишњим девојчицама, убиства сестре/супруге у случају предбрачног/ванбрачног секса уз сугестију да наше мајке, супруге и сестре нису баш… хм… нису баш жене домаћице, као што су то њихове. Па наравно да нису, јер слободан човек – био то мушкарац или жена, између осталих има право на слободан избор партнера, па и на прељубу. Робу је то право ускраћено.

Иначе, незванични управник кампа био је 32-годишњи палестинац са хитлеровским брчићима чије име нико од азиланата није хтео/смео да ми каже, али ни полицајци из кампа, иако сам пар пута то захтевао од њих. Чим би приметио да неко са мном у ТВ сали гледа програм, повикао би нешто на арапском и сви ми моментално напустили салу, не смевши да уђу у њу све док сам ја унутра (преко два сата). Иако сам са оваквим расистичким понашањам упознао социјалног радника и правног саветника, они су му дали за право(!). Разлог ми је потпуно јасан – супер су ортаци, он управља исламистичким кампом у Галацију, а они им плаћају комуналије и дају џепарац. Особљу кампа – нарочито социјалном раднику (Cristini) и правном саветнику (Ana-Marii) неколико пута сам током разговора износио проблеме које ми исламисти праве, а оне не да су их подржале, већ ни саме нису скривале сопствену мржњу и презир како према мени, тако и према свим осталим Србима, где ми је Cristina чак и сугерисала (!) да треба да прихватим исламизацију. Слично су се понашали и полицајци из кампа, али и управник и његов заменик, иако сам их више пута упознавао са проблемима које имам.
Због свега тога осећао сам се као да живим са гомилом исламских фанатика, што сам им и рекао, но узалуд.

Како сам за разлику од остале двојице назови-хришћана одбио да прихватим њихову дресуру – а пре свега зато што сам Србин које они патолошки мрзе, почели су да ме вређају и шиканирају: да сам могући лопов, српски ратни злочинац, расиста, хомосексуалац, педофил, примитиван и зао као уосталом и сви православци… и шта све не, да би врхунац стигао од стране азиланата/провокатора који раде за управу кампа – да сам једноме од њих украо храну и то баш ја, који сам се најбоље хранио у кампу и који сам током живота сакупио преко 140 дана гладовања. Временом сам схватио да су ова намештаљка – али и остале провокације, биле инициране од стране управе кампа који из мени непознатих разлога мрзе Србе колико и исламисти – ваљда је то због сличног нивоа свести.

Но, то сам укапирао касније, а како су полицајци из кампа одбили да ме суоче са провокатором/цинкарошем/злостављачем који је одрадио намештаљку (Eduardo Martel Vega) – иако сам инсистирао на томе, и како на претњу изречену пред њима од стране другог провокатора/цинкарошa/злостављачa (Monir Hamado) "да ће ме неко од њих (исламиста) ускоро пребити” уопште нису реаговали, покупио сам своје ствари и исто вече (05.03.’02) напустио камп. Након напуштања кампа отишао сам у оближњу полицијску станицу, рекао да сам изложен злостављању од стане исламиста и замолио их (полицајац Флоријан) за помоћ, међутим они су се прогласлили ненадлежним. Вече сам провео на железничкој станици, да бих се сутрадан упутио ка граници са Молдавијом у намери да је илегално пређем и преко Украјине у Русији затражим азил. Но, примећен сам од стране пограничне полиције и враћен на улицу. Како сам 19.03.’02 добио и званичан одговор да ми је молба за азил одбијена и с обзиром да сам потпуно остао без новца (уколико нисте у кампу губите право и на тих 108 леја) два дана након тога поново сам покушао да преко Молдавије стигнем у Русију, но, опет безуспешно, након чега ми је од стране полиције додељен 24-часовни реп.

Зато сам следећих 48 дана у Галацију живео као бескућник, чекајући да истекне законски рок након кога следи депортација. Прве две недеље таквог живота скоро сваки дан био сам провоциран од стране инспектора/агената на начин из кога би се могло закључити да су већина њих хомосексуалци. Једном приликом су ми на надланици десне руке на начин који ми није јасан (само сам осетио изненадан бол-сврабеж) изазвали (у питању је била жена 32-35 година, злог осмеха и мртвих очију) црвене и ружне опекотине, које су нестале тек након месец дана када се кожа обновила. Колико сам успео да протумачим њихове мисаоне процесе, у питању је била казна (!) јер се не рукујем, због чега су исламисти посебно били љути, иако сам објаснио разлоге.
Другом приликом ми је професионални полицијски џепарош (светлоплава плетена капа потпуно скрива косу, а упадљиве црне наочаре са обичним стаклима одвраћajу пажњу од боје очију и црта лица) у трамвају украо рукавице са намером да разбију неку трафику-продавницу са храном и оставе их на месту провале. Поента је у томе да су рукавице биле толико посебне, да се 115 сведока могло заклети на Куран да припадају мени. На срећу неки од шефова стопирао је такву глупост и наредио да се са узнемиравањем престане.

Два-три дана након напуштања кампа, један (Rollerboy) од инспектора/агената (с обзиром да је у питању био "међународни инцидент” на расној основи, по службеној дужности је укључен румунски Гестапо) ставио ми је до знања да је протеривање из кампа казна јер сам одбио да слушам муслимане (којима се они увлаче из мени непознатих разлога), те да сада због тога треба да патим(!). Међутим мислим да сам их оставио разочараним, јер иако сам због недостатка хране (у Галацију један контејнер дневно обиђе барем 20-ак гладних) смршао 15-20 килограма, у физиолошко-психолошком смислу читаво време сам се осећао пријатно и смирено.

Након 48 дана бескућничког живота у Галацију, 23.04.’02 пребачен сам у депортациони затвор у Букурешту. Услови и исхрана у затвору били су одлични (добијао сам веганску храну), као и понашање особља. У затвору сам провео 17 дана, да бих 09.05.’02 био депортован у Србију, на прелаз Turn-Северин. Одатле (Ђердапска клисура је предивна) ме је на нечију замолницу (хвала) до Панчева превезао Румун који ради на бувљаку, а до Београду сам се пребацио беовозом.

Сутрадан сам отишао у Руску амбасаду, представио се и укратко објаснио чему сам изложен у Србији, распитавши се за могућност добијања азила у Русији. Дежурни у амбасади ме је упутио да се следећи дан јавим на разговор у конзулат, па сам истог дана амбасади и конзулату послао кратак мејл са пар линкова ка сајту који појашњавају разлоге моје молбе. Сутрадан ми је у конзулату потврђено (Љубиша) да су упознати са садржајем мејла, но иако сам читав дан чекао, на разговор нисам примљен. Како нисам имао другог избора, дан након тога (12.05.’02) напустио сам Србију и од 15.05.’02 налазим се у азилантском кампу једне европске земље.

Иако ће ми доживљено у Румунији остати у ружном сећању, не могу рећи да је баш све било црно. Као азиланти имали смо право на бесплатан превоз у граду (300.000 становника), дневно по сат интернета у две градске библиотеке (под условом да не досађујемо баш сваки дан како би и остали могли да користе њихове услуге), а у једној од њих и гледање једног филма дневно из видеотеке од око 500 ДВД наслова. За 48 дана бескућништва и гладовања, током копања по контејнерима у потрази за храном три пута сам од грађана добио донације (мислили су да сам румун) – укупно 14 леја, а једном приликом станар из зграде у чијем сам хаустору то вече спавао, донео ми је хране и сокова, оставивши ми још 10 леја. Хвала Петер.
Понашање униформисане, пограничне и имигрантске полиције – која ме је и превезла до депортационог затвора у Букурешту, било је културно и професионално.

Пишући овај осврт, надао сам се да ће ми помоћи да схватим поступке запослених у кампу, но мислим да у томе нисам успео. Румуни су православни братски народ коме је Србија после рушења Чаушескуа широм отворила врата, па многи своје прво богатство нису зарадили у Риму, Паризу и Берлину, него у Вршцу, Панчеву и Београду. Доста њих и данас живи и ради у Србији – често и без неопходних докумената ("Нека их, то су наши Румуни”), иако су им врата Европе отворена. Могу разумети да је полиција била љута (румуни су агресивни колерици) због лажног представљања, али не и  да то важи за мене, а не и за муслимане, јер само што сам 2-3 пута обратио пажњу на оглaсну таблу у кампу, на њој је било истакнуто преко 15 решења-обавештења о муслиманима који су били враћени из 1000 км удаљене Мађарске након што су побегли из румунског азила у покушају да стигну у Аустрију, који су се такође дали лажни идентитет, а да им нико није рекао ни једну ружну реч, а камо ли да их је злостављао и истеривао из кампа. Очигледно да је злостављање у Румунији резервисано само за Србе.

Зато уколико добијете идеју да азил затражите у европској Румунији, понесите са собом по џак брашна, пасуља, кромпира… али и излизан примерак Курана, како би изгледало као да сте провели године покушавајући да усвојите мудрости те књиге. У супротном, проћи ћете попут мене.

ДЕО ИСЛАМСКИХ РАСИСТА ИХ КАМПА У ГАЛАЦИЈУ:
Палестинац са хитлеровским брчићима – незванични управник исламистичког кампа у Галацију
Monir Hamado - Гадафијев дезертер (Туарег)
Eduard Martel Vega - подаци: инжињер организационих наука   
прави подаци> побегао са Кубе yбог убиства из нехата током провале у луксузни апартман – госпођа је од страха добила срчани удар и преминула.
Habash Said - Саудијац, дипломирани студент медицине из Софије – стипендиста бугарске владе, после палестинца најутицајнији међу исламистима
Mohammad Shakir - професија: инжињер информатике   године: 23   
прави подаци> професија: активни официр иранске полиције    године: 27
Deva Sh…? – Bangladesh
Ahmet Ali - Irak (!)
Ahmed Ali – Somalija
Menour Younes – Alzir
Belkhis Tahar – Alzir
Raza Mohammad – Pakistan
Jilali Hamid – Alzir
Ahmad Zaki – Alzir
Moussafoumia Divin Serge – Kongo
Prenkaj Robert – Srbija
Boukhaoufa Fateh
Bousseltane Nadir
Boussad Fenhati
Arabul Kabir
Sadek Rahman
Mohammad Massoud
Isaoni Charif
Hamdan Abdalmadjid
Kada Mohamed
Boukbakhour Mohammed
Zaaran Yassin
Khelifa Bennaissa
Admani Soleiman
Bendriss Yazid
Bek Couch Ben Zian
Adel Ahmed
Ali Mohamad
Kacmi Abdou
Ramdom Yanya
Alasaly Mohamed
Gujjar Noor Namar
Gujjarali Amir
Malik Sher Zaman
Khoknar Qaisar Ali
Lakadar Ali
Haddouche Mohamed
Akolisha Samuel
Varender Kumar
Faisal Ajjad Khokar
Rana Rizwan Nazir
Muhamnmad Tariq
Rajpot ?hati Wasem
Derkish Tabry
Nasser Mohamed
Filay Hanan
Iphamouch Mohammed
Mohajjed Abdul Rahman
Issawi Mandi
Chawi Moustapha Abdelkader
Aben Moustapha
Bakhir Kaled
Ahed Bilac – Maroko
Bouhalla Bilal – Alzir
Sebbak Mohamed Sami – Alzir
Armenenzi Rami – Sirija
Abderrahmane Belaiboud – Alzir
Nasro Mahlouf – Alzir
Boudehdoura Mouloud – Alzir
ЗАУСТАВИМО ГЕНОЦИД
СЛОБОДЊАЦИ
ВИДЕИ (9)
ИСКРИЦЕ
Друзья сайта
  • Официальный блог
  • Сообщество uCoz
  • FAQ по системе
  • Инструкции для uCoz
  • Copyright MyCorp © 2017

    Бесплатный конструктор сайтов - uCoz