Суббота, 22.07.2017, 14:50:39
ИСЦЕЛЕНИЕ ТРАВМ
ИСЦЕЉЕЊЕ ТРАУМА
HEALING TRAUMA
КАНАЛИСАЊА
НАЈНОВИЈЕ (31)
ДОПУЊЕНО (13)
КАНАЛИСАЊЕ МЕСЕЦА
ИЗДВАЈАМО (5)

 

Писма једног гастарбајтера

Драги моји,
ево нађох времена да вам се јавим. Многи гастарбајтери су и пре мене писали из туђине – један чак из Лондона, због чега је и ушао у лектиру. Оно, ја можда и нисам баш за лектиру, ал’ нема везе, навико сам већ да ме нема у школи.

Одмах да вам кажем да реч "gastarbeiter” значи гост-радник, е сад, код нас гости обично не раде, већ једу, пију, разгледају гостинску собу ("Ју кумо што су вам регал и тросед фини, јел сме да се седне?”), а на селу и шталу ("Уђи куме, да се и они обрадују гостима… хе, хе.”). Но, други народ, други обичаји.

Овде за гастарбајтере има разних послова, ја сам се пријавио за азилантски, дал’ ће ме приме, видећемо. За тај посао највише се траже квалификације из земаља захваћених ратом, али су и моје одличне, јер к’о што у Србији могу да ти униште живот, то не могу нигде друго. Да сте паметни па да вам то буде туристички слоган, јер свет је пун самоубица и мазохиста – многи би дошли.

Овде има пуно муслимана, не само наших већ и из читавог света, и домаћи их поштују ко што смо их поштовали и ми док су нам говорили да смо браћа и пријатељи. Када су поново почели мајке и сестре да нам силују, браћу и комшије с леђа убијају, а земљу отимају, с хватили смо да су нас читаво време лагали. Дал ће и ови да схвате, незнам.

Ваш Оливер

.

.

05. септембар 2012 године

Драги моји,

ево мене опет. Јасно вам је да је све што вам пишем Истина и само Истина, уз мало опуштеног хумора да не заболи превише. Но, изгледа да ПКБ-јце Истина плаши, а хумор ужасава, па су нам обрисали "Писмо мојим Србијанцима”. Зато замишљам да вам ово пишем с ногама у лавору пуном воде уз једну коцку леда како би ме због тортуре смех и радост прошли. Рећићете: "Их, једна коцка леда”, но пробајте, па ћете видет’ какво је то мучење. Али нема везе за Српство ћу и то да истрпим да се уозбиљим, ал’ само овај пут. Кад’ бисте само знали колико ми је тешко да будем озбиљан…

Овде нас сви мрзе – ал’ озбиљно. Неко мало више, неко  мало мање, али сви су сложни да су Срби планетарно зло које се мора истребити. Задњи пут када су се сложили око исте ствари завршило се Јасеновцем, Матхаузеном, Нирбергом, сада су то покушали да преокрену кроз Сребреницу, Космет и Хаг, а како  им многи наши помажу, изгледа да им је и успело, јер они кроје, они шију, ми ћутећи носимо. Геноцид над Србима не помињу, али ни ми.

За сада сам прошао Црну Гору, Румунију, Аустрију, Швајцарску и Италију у потрази за топлим домом и мојим Бушманима, но узалуд. Свуда су ме одбили – негде некултурно, негде културно, ал’ шта ћу, кад те твоји отерају онда си ко кер на улици – нико те неће. Можда и напишем бестселер "Како су ми одбили азил у 192 земље света”, но да не брзам, има времена за славу.

На Западу се живи богатије него у Србији и од виђеног Аустрија је на првом месту: социјални додатак је 900 евра, ниже плате од 1000-1800, средње од 1800-3300, високе од 3300-20.000 евра и више. Ради се 30% опуштеније него у Србији, радна недеља је од 38-40 радних сати, суботом само услужне делатности, супермаркети и шопинзи. Недељом ресторани, можда и болнице. Нерадних празника – што државних, што црквених, мало-мало па има. Одећа и храна су у односу на зараде смешно јефтини, нарочито ако купујете производе из "штедиша” понуде, па самац са просечном платом месечно потроши 120-150 евра за исхрану. Соба с кухињицом и купатилом уз комуналије месечно се креће од 300-500 евра.

Аустријанци су доста затворени и самоконтролисани, а умеју да буду и агресивни. Ограде и дворишта су им ошишани и уређени до савршенства, али нико не седи у њима иако је лето, већ су сви у кућама. Деце нема по улицама, где су, незнам. Народна ношња им је прелепа и зове се dirndl. Иако неки тврде супротно, у Аустрији нема кенгура.
Беч је читав у фазону Кнез Михајлове и познат је по кебабу и бициклима, а има и музеја. Бициклисти су најповлаштенији у гради, али су и туристи добродошли. Метро им је одличан и бесплатан је док те контрола не ухвати. Тада кошта 100 евра.

Швајцарска је дупло сиромашња од Аустрије, иако многи млади у Цириху носе скупа одела – значи перспективни банкари. Нисам отворио рачун код њих, а требао сам – имао сам пар евра у џепу.

У Италији је кaо и обично: многи делови Рима изгледају ко Зелени Венац – пуни су кинеско-турских дрангулија, но никоме то не смета. Рим је знатно прљавији од Београда.

Миланска главна атракција катедрала (Duomo) на мене је оставила застрашујући утисак – стотине мермерних шиљака уперних ка Небу… ббррррр…. Иначе Милано је престоница моде и препун је мега-супер-луксузних продавница где једна вреди ко пола Кнез Михајлове, а испред скоро сваке од њих је по један бескућник-просјак и нико нас не дира, док увече можете да заноћите на картону где год пожелите, под условом да није прометна раскрсница јер ће вас прегазити 2-3 аутобуса и трамвај. У односу на задњи пут када сам био у Италији (1990) девојке су им се знатно пролепшале или се мени поправио вид.

Када саберем виђено, изгледа да је главна разлика између нас и њих у томе што смо ми подложни манипулацијама, неорганизовани и непромишљени. Зашто је то тако, објашњено је у тексту који су нам ПКБ-јци обрисали.

Ето, био сам озбиљан.

Ваш Оливер

ЗАУСТАВИМО ГЕНОЦИД
СЛОБОДЊАЦИ
ВИДЕИ (9)
ИСКРИЦЕ
Друзья сайта
  • Официальный блог
  • Сообщество uCoz
  • FAQ по системе
  • Инструкции для uCoz
  • Copyright MyCorp © 2017

    Бесплатный конструктор сайтов - uCoz