Воскресенье, 23.07.2017, 18:35:05
ИСЦЕЛЕНИЕ ТРАВМ
ИСЦЕЉЕЊЕ ТРАУМА
HEALING TRAUMA
КАНАЛИСАЊА
НАЈНОВИЈЕ (31)
ДОПУЊЕНО (13)
КАНАЛИСАЊЕ МЕСЕЦА
ИЗДВАЈАМО (5)

 

МОЈА ПРИЧА

За разлику од осталих текстова на сајту, овај текст стилски и садржајно је другачији – трудио сам се да у њему побројим све грешке и зло које сам нанео другим људима, али и оно, које су други нанели мени. Уколико сам у првом случају некога заборавио да поменем – извињавам му се управо сада, док сам у другом случају – због уштеде простора на сајту, многе од њих изоставио. 

У првом делу овог текста прочитат ћете како свет најчешће реагује спрам мене, у другом, како сам у појединим случајевима и сам негативно реаговао на тај и такав свет, док сам у свим осталим текстовима, поделио са вама личне спознаје и сопствени доживљај људи и света. У духу тога, замолио бих Вас да се потрудите да никада не заборавите једну ствар – да смо сви ми створени из Безусловне Љубави, од Безусловне Љубави и због Безусловне Љубави, а да је све изван тога само патологија нашег Ега.

* * *

Зовем се Оливер Поповић и у последњих 20-ак година углавном живим у Београду. Сајт на коме се тренутно налазите посвећен је истраживању, разумевању и исцељењу траума, а настао је из дугогодишње потребе за исцељењем сопствених траума. Наиме, од раног детињства па скоро до својих 20-их година, био сам стално и у промењивом интензитету ментално, емоционално и физички злостављан од стране оба родитеља – нарочито оца, што је за последицу имало настајање траума, негативних програма и лошег здравственог стања узрокујући код мене честа оболевања од разних болести.

С обзиром да након повратка из војске у Пећи за мене ни након четири године није било посла (јер су пећки срби и црногорци на положајима запошљавали углавном Aлбанце), а како ми је породична ситуација била неиздржива 1988 морао сам да напустим Пећ и преселим се у Београд. Иако сам ’89 (ванредно) уписао психологију, а ’90-те (редовно) политикологију, собзиром да  моја породица није хтела да ми финансира студије а ја нисам успео да пронађем посао којим бих могао да обезбедим новац за студије уз довољно времена за учење, морао сам да одустанем од те идеје. Како ни са средњом школом (комерцијалиста) нисам успео да се запослим у струци или на неком сличном послу у послењих 20-ак година бавио сам се разним пословима – свим врстама тешких физичких послова, брања воћа, рада у аутоперионицама, уличном продајом, занатским радовима, урбаном алпинистиком… и сличним занимањима.

Током рата који је пратио распад Југославије, као добровољац и професионални војник провео сам пар година по теренима и ратиштима – Југословенском Народном Армијом (август 91′-март 92′), Војском Југославије (јануар 93′- мај 95′)  и Српском Добровољачком Гардом (август 95′- јануар 96′, март-јун ’99).

У периоду од 2000-2008 поново сам био изложен непрестаном психичком злостављању и узнемиравању од стране веће групе косоварских дезертера, пљачкаша и злочинаца, што је довело до настанка нових менталних, емоционалних и физичких траума у виду хитне хируршке операције. Као главни организатори злостављања били су пећанци - Никола психокинетички енергетски вампир-Злостављач (пекабејац), Александар – полицајац  (обојица су учествовали у пљачки албанаца и њихових кућа, као и у убиствима деце, жена и цивила из случаја "Хладњача”) и Оливера Поповић, који су учествовали у мом тровању – што ми је Никола у телефонском разговору и признао, а како би заштитио себе, рекао је да сам у ствари ја тровао мог трогодишњег братанца Стефана. Ваљда су га томе подучили инструктори током обуке у . . . – у, којој је био подвргнут пре неколико деценија.

И онда се чуде што их народ презире и мрзи.

Током тог периода, осим њих био сам злостављан и узнемираван и од стране касирке Весне (пк.е.в. Урокљиве очи – Навлакушa), босанско/хрватских дезертера и избеглица, Рома са Зеленог Венца, Жике Ракића и Банета Ђорђевића -  али и од стране државне службе (препарати), јер и поред молбе коју сам им својевремено упутио нису хтели да ми пруже заштиту од Косовара, али им се с друге стране није свидело то што сам је затражио од НВО-а (Наташе Кандић) и амбасада (Америчке), јер се једино њих плаше.

Изгледа да су људи као гладни вукови у планини – чим вам један зарије зубе у месо и остали из чопора ће кренути по свој комад меса.

С обзиром да сам позитивна особа током живота нисам људима наносио зло… осим у следећих неколико случајева:
- Као клинац, са осталим другарима, 6-7 пута смо ишли у крађу комшијских јагода и краставаца.

- Отприлике са 10-12 година, на наговор другара ушао сам у биоскоп кроз прозор од wц-а, иако сам већ имао купљену карту.

- Као тинејџер из библиотеке сам украо џепну књигу о акупунктури.

- Пар месеци по доласку у Београд, без посла, пара и гладан, у послузи код Храма украо сам чоколаду. Пословођа послуге ми је одузео, а за казну узео ми је доњи део тренерке из кесе са мојим стварима.

- Неколико месеци касније, без посла, пара и гладан одлучио сам да опљачкам некога. На Калемегдану сам направио "заседу” и када је наишао неки тип (већи и јачи од мене), напао сам га. Он је почео да виче и уплашен почео да бежи на једну страну, а ја такође уплашен, на другу.

-Током ‘91 у једном селу у Хрватској из једне напуштене куће сам узео… у ствари украо, књигу у четири тома "Успон и пад Трећег Рајха” од Ширера. Разлог за ово није била ни њена вредност, нити је мени лично била потребна, већ сам сматрао врхунском иронијом да они који су током Првог и Другог светског рата побили милион Срба и који су у овом решили да побију још оно мало што их је преостало у својим библиотека држе овакве наслове,  јер је очигледно да ништа из њих нису научили.

- После напуштања ВЈ у марту ’95 године у немогућности да нађем посао дошао сам у ситуацију (по ко зна који пут) да једноставно немам новца за станарину и храну, већ да опет морам да спавам по хаусторима, гладујем и да се храним отпацима воћа по пијацама. И поред такве дугогодишње животне ситуације и даље сам у себи осећао невероватну количину животне радости и среће, што ме је и натерало да се упитам "Ма да ли си ти нормалан – сви око тебе лажу, краду и убијају, а ти умиреш од глади и опет си срећан. Јел’ ти то глумиш неког свеца,а? Да ли сам ја стварно Добар или сам у ствари само добар Глумац, неко ко је из кукавичлука, страха и жеље да се свиди Комшилуку изабрао да у животу глуми добрицу”? – упитао сам се.

Да бих себи доказао да је доброта избор моје слободне воље, а не последица кукавичлука, морао сам – барем накратко, да проверим могу ли да будем Лош, те будући да нисам имао бољих идеја следеће вече сам притрчао конобару док је у башти ресторана "Пролеће” послуживао госте, извукао му из задњег џепа конобарски новчаник и побегао.

Мој плен је износио непуних 200 марака.

Међутим, како сам већ следеће године опет био суочен са потпуно истом ситуацијом, следећих три-четири месеца изабрао сам спавање по хаусторима и гладовање.

- Када су након пар година злостављања, од стране косовара почеле да ми стижу СМС поруке са претњом смрћу (на рођендан) – а с обзиром да БИА није хтела да ми помогне, помоћ сам затражио од Фонда за Хуманитарно Право Наташе Кандић при чему сам током разговора са правником из фонда (Д.М.) на питање да ли сматрам да су неки наши ратни генерали злочинци, одговорио потврдно. Чињеница је да нисам тако мислио већ сам био бесан на војску, јер су допустили да ме дезертери, избеглице и режимлије годинама понижавају и злостављају – како мене, тако и остале ветеране, па сам се надао да ћу на тај начин добити неку врсту заштите од стране Фонда, што се наравно није десило.

Иначе, од средине јула 2009-те године живим као бескућник и улични исцелитељ-просјак.

П.С.
С обзиром да ми с времена на време на улици током медитације приђу особе које су већ посетиле сајт, искористићу прилику да узгред напоменем да током упознавања избегавам да се рукујем са људима, а ево зашто: како медитирам дуже време знатно сам сензитивнији од већине особа па у случајевима када се рукујем с неким то доживљавам као неку врсту енергетског стреса. Да не схватите погрешно није у питању "квалитет” њихових енергија – могу то бити најбољи људи на планети, већ је ствар у томе што се оне разликују од мојих, те ми самим тиме нарушавју енергетску хармонију. Зато уместо руковања као облик поздрава најчешће спонтано склопим шаке испред груди – у пределу Развојне Свести Душе.

Један други духовник кроз спознају је добио информацију да се спонтаним склапањем руку на овај начин током медитације око леве шаке формира сфера енергија Мира, а око десне сфера енергија Блаженства, што свакако позитивно утиче на њу. Током разговора ово обично појасним људима како се неко не би наљутио, а уколико неким случајем заборавим ваљда ће прочитати ову напомену.

СЛИЧНО:

1. МОЈА ПРИЧА
2. ПИСМО КОСОВАРСКИМ ДЕЗЕРТЕРИМА И ИЗБЕГЛИЦАМА
3. О ЗЛОЧИНИМА НИКОЛЕ ПОПОВИЋА, ПУКОВНИКА ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ СРБИЈЕ


Сви текстови са сајта без икаквих измена и скраћивања могу бити штампани и објављивани у приватне и комерцијалне сврхе, у земљи и иностранству, од стране свих који то желе. Издавачка права су бесплатна, уз претходан договор везано за избор, опрему и ауторизацију текстова

7 године ере Водолије - Београд/Србија

ЗАУСТАВИМО ГЕНОЦИД
СЛОБОДЊАЦИ
ВИДЕИ (9)
ИСКРИЦЕ
Друзья сайта
  • Официальный блог
  • Сообщество uCoz
  • FAQ по системе
  • Инструкции для uCoz
  • Copyright MyCorp © 2017

    Бесплатный конструктор сайтов - uCoz